toz

Bilo je to ne tako davno. Mlad momak, slušajući priče svojih roditelja o nekada bratskom narodu, danas samo zapadnom susedu, odluči da spakuje stvari i poseti ih. Ne ovo nije priča o tome kako nas oni mrze, ili kako mi njih mrzimo. Ili kako se neizmerno volimo, i kako nas oni čekaju raširenih ruku ili ne. Ostavljam pametnijima da rapravljaju o tome. Ovo je priča o nezakonitom prisvajanju svetinje. One su vlasništvo svih koji u njih veruju. 

Voz se konačno zaustavio na Glavnom kolodvoru. Izadjoh na ulicu. Svitalo je. Neki njihov Mihailo me pozdravi. I on već duže "jaše u istom pravcu, i na istom mestu". Pevušeči Đoletov Stih na asfaltu nastavih dalje. Lep grad. Upoznao sam i drugog vladara na konju, usput pazeći da me ne pregazi neki od tramvaja. Možda je to i normalno. Iskreno meni nije da na primer, kroz Knez Mihailovu jure dvojka, petica i još neki tramvaj, donacija iz bratskog nam Bazela. Prošetao sam malo i Gornjim gradom. Video čuveni krov Crkve Svetog Marka, vozio se uspinjačom, usput sreo tek poneku pospanu devojku. Iskreno, iste su kao naše možda i manje lepše. 

Ipak, trebalo je naći smeštaj. I otišao sam u Ravnice, deo prestonice. Hostel je bio pored Krašove fabrike. Vazduh je mirisao na čokoladu. U sobi, desetokrevetnoj, samo dvojica Kanađana. Bili su se tek probudili. Upoznali smo se. Pitao sam ih sta misle o gradu i zemlji. Kao posebnosti naveli su dve stvari girls and food. Rekoše da su se zaljubili u neku vrstu jela. Kao, rekoše im domaćini nešnl fud. Oni to izmislili. Zove se i izgovoriše najbolje što su mogli - burek... 

Sramota! Doneše ga Turci. Svi ga prihvatismo Grci, Makedonci, Bosanci, svi koji su bili pod vlašću Osmanlija, pa i šire. Svi mu dali neki svoj šmek. Ali govoriti, a to sam čuo i kod nas da ne pljujem samo komšije, da je neki Petar, Krešimir ili neko treći ukrao tajnu spravljanja od Bogova, ma koliko to lepo bilo, i preneo je nama običnim smrtnicima čista je jeres.

Možda malo preterujem, ali niko nije vlasnik mora. To plavo prostranstvo pripada svima i ribama, i mornarima svima koji ga vole i koji se na njemu ili u njemu osećaju kao kod kuće. Tako i burek pripada svima nama. Svima koji nedeljni doručak ne mogu zamisliti bez Njegovog Kraljevskog Visočanstva BUREKA. Koji poput Cvijanovića i Glogovca u Munjama čekaju novi dan uz burek. Koji posle noćnog izlaska svraćuju u pekaru samo zbog njega. Nas kojima u dugim noćima spremanja ispita zakrče creva. Radnika na gradilištu, zemljoradnika svih koji ga volimo.

Hvala mu što postoji...