toz

 Bila si tako divna. Od našeg prvog susreta. Prvog pogleda. Znao sam. Ti si ta. Voleo sam te. Došla si nečujno u moj život. Da takva si i bila. Tiha. Tolerisala si moje nestašluke. Nosila me na grbači. Trpela kad sam bio grub prema tebi. Oprosti molim te. Bio sam dete. Terao sam te da se družiš sa mojim drugovima. Kako to lepo zvuči - drugovi. Kad si otišla. Otišli su i oni. A voleli su kad bih im dozvolio da se prošetaju sa tobom kroz park. Moji te nisu voleli. Zbog nje ništa ne uči. Zabrniću ja njemu da se druži sa tom malom - često je govorio otac. Sve sam izdržao. Sve zbog ljubavi. Deca jedina vole iskreno. Ne traže ništa zauzvrat. Zašto moramo odrastati?

A onda jednog dana, došao je on. Šutnuo sam te. Bio je to kraj naše ljubavi. A ja sam umesto tebe zavoleo njega. Glupa budala. Oprosti.

Danas masni degenerični dvadestogodišnjak, sedi u uglu svoje sobe. Nije sam. Druži se sa virtuelnim prijateljima, komentariše njihove fotografije, postiže golove širom sveta, raduje zajedno sa saigračima iz Reala ili Mančestera. Ponekad se seti svoje prve ljubavi. Bicikle. Ona čami negde u podrumu i čeka. Nada se da će je neki novi klinci više poštovati.

 

 

Bilo je to ne tako davno. Mlad momak, slušajući priče svojih roditelja o nekada bratskom narodu, danas samo zapadnom susedu, odluči da spakuje stvari i poseti ih. Ne ovo nije priča o tome kako nas oni mrze, ili kako mi njih mrzimo. Ili kako se neizmerno volimo, i kako nas oni čekaju raširenih ruku ili ne. Ostavljam pametnijima da rapravljaju o tome. Ovo je priča o nezakonitom prisvajanju svetinje. One su vlasništvo svih koji u njih veruju. 

Voz se konačno zaustavio na Glavnom kolodvoru. Izadjoh na ulicu. Svitalo je. Neki njihov Mihailo me pozdravi. I on već duže "jaše u istom pravcu, i na istom mestu". Pevušeči Đoletov Stih na asfaltu nastavih dalje. Lep grad. Upoznao sam i drugog vladara na konju, usput pazeći da me ne pregazi neki od tramvaja. Možda je to i normalno. Iskreno meni nije da na primer, kroz Knez Mihailovu jure dvojka, petica i još neki tramvaj, donacija iz bratskog nam Bazela. Prošetao sam malo i Gornjim gradom. Video čuveni krov Crkve Svetog Marka, vozio se uspinjačom, usput sreo tek poneku pospanu devojku. Iskreno, iste su kao naše možda i manje lepše. 

Ipak, trebalo je naći smeštaj. I otišao sam u Ravnice, deo prestonice. Hostel je bio pored Krašove fabrike. Vazduh je mirisao na čokoladu. U sobi, desetokrevetnoj, samo dvojica Kanađana. Bili su se tek probudili. Upoznali smo se. Pitao sam ih sta misle o gradu i zemlji. Kao posebnosti naveli su dve stvari girls and food. Rekoše da su se zaljubili u neku vrstu jela. Kao, rekoše im domaćini nešnl fud. Oni to izmislili. Zove se i izgovoriše najbolje što su mogli - burek... 

Sramota! Doneše ga Turci. Svi ga prihvatismo Grci, Makedonci, Bosanci, svi koji su bili pod vlašću Osmanlija, pa i šire. Svi mu dali neki svoj šmek. Ali govoriti, a to sam čuo i kod nas da ne pljujem samo komšije, da je neki Petar, Krešimir ili neko treći ukrao tajnu spravljanja od Bogova, ma koliko to lepo bilo, i preneo je nama običnim smrtnicima čista je jeres.

Možda malo preterujem, ali niko nije vlasnik mora. To plavo prostranstvo pripada svima i ribama, i mornarima svima koji ga vole i koji se na njemu ili u njemu osećaju kao kod kuće. Tako i burek pripada svima nama. Svima koji nedeljni doručak ne mogu zamisliti bez Njegovog Kraljevskog Visočanstva BUREKA. Koji poput Cvijanovića i Glogovca u Munjama čekaju novi dan uz burek. Koji posle noćnog izlaska svraćuju u pekaru samo zbog njega. Nas kojima u dugim noćima spremanja ispita zakrče creva. Radnika na gradilištu, zemljoradnika svih koji ga volimo.

Hvala mu što postoji...

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.